Pobjednica natječaja za kratku horror priču

Pročitali smo vaše priče, razmislili, raspravili i odlučili koja je od njih najbolja. Pobjednik našeg natjecanja za kratku horror priču poetična je, ali i stravična “Nedovršena pesma”, autorice Petre Rapaić!

U nastavku predstavljamo pobjedničku priču u svojoj cjelosti. Uživajte u čitanju! 🙂

Izvor slike: Tsuki no Yotsu no O (The Moon’s Four Strings), Tsukioka Yoshitoshi

NEDOVRŠENA PESMA

Stoji ispred kamidane, zagledan u dedinu sliku. Koliko jutros su ga kremirali, i svi bi se razišli kao da se ništa posebno nije desilo, da nije bilo testamenta. Deda je iza sebe ostavio dva sina, jednog gitaristu metal benda koji je umro od predoziranja u jeftinom hotelu, i drugog, modernog samuraja koji je stvorio svoju firmu, oženio se i dobio sina. Tom detetu, koje sada ima dvadeset godina, deda je ostavio kuću na selu i zemlju izvan Kjota koja vredi pravo bogatstvo, pod uslovom da njegov pepeo prospe na brdu izvan sela. Dok mu se otac prezrivo okretao, žureći na neki sastanak, on se potpisao i primio toplu urnu u zagrljaj.

 

Deda je bio težak čovek, tradicionalista, a otac, podjednako tvrdoglav, otvoren promenama i zapadnom načinu života, zbog čega se većina porodičnih okupljanja svodila na žučne svađe. Kad mu je bilo jedanaest godina, otac i deda prestali su da govore. Gotovo se nije sećao perioda provedenih kod dede na selu. Ali sad, dok hoda kroz kuću, uspomene za koje je verovao da pripadaju prošlom životu, polako su se prikrale s namerom da ostanu.

 

Našao je biwu u lakiranoj kutiji pored ognjišta. Deda mu nije dozvoljavao da se igra biwom niti mu je držao lekcije. Smeo ga je samo slušati. Opčinjeno je sedeo pored starog čoveka dok je ovaj bachijem udarao o strune i pričao o pretku koji je dao reč da će svirati vojsci uoči bitke, a onda se prestrašio i pobegao, zbog čega je njegov duh proklet da luta bez mira sve dok ne ispuni obećanje. Porodičnu legendu pratila je recitacija o drevnim bitkama i slavnim samurajima.

 

Smestio se, kao deda što je nekad činio, i iako nije video instrument skoro deceniju, osetio je neizrecivi nagon pripadnosti. Dok se ruka kao hipnotisana pružala ka oblom drvetu, slučajno zakačivši strunu, neizbežan drhtavi sawari naterao ga je da i sam zadrhti. Osećao se kao da mu se vratio deo duše za koji nije ni znao da mu nedostaje.

 

Za trenutak je rastrzan između želje da uživa i da posluša dedinu poslednju volju. Na kraju, brdo nije daleko, može da prošeta posle ručka, i da bude u Tokiju do večeri, zaključuje pa se vraća biwi koja ga čeka, kao da nikom drugom i nije pripadala. Kao što neko žudi za mekom ženskom puti i nije u stanju da odvoji pogled sa željenog objekta, tako i on nije mogao da se nadivi kruškolikom obliku instrumenta, niti da prestane da prebire po žicama. Bilo je to jače od njega, iako mu je tada bez sumnje izgledalo kao najprirodnija stvar na svetu. Činilo mu se kao čudo što najednom svira, što spoj drveta i žice može da proizvede nešto tako dobro. Još uvek to nije bila muzika koja ispunjava dušu, osećao je da fali nešto, ali imao je ostatak života da dohvati savršenstvo i zbog toga je bio sretan.

 

„Kako sam glup“, pomislio je u jednom trenutku. „Muzika treba da je nesputana, a ja se zatvorio među četiri zida.“

 

Rešenje se ukazalo samo od sebe – spremio je biwu i bachi u kutiju, i zajedno sa urnom poneo napolje. Ovog puta znao je kuda ide i s kojom svrhom, i ma koliko se nekad cilj činio smešan i jednostavan, hod čoveka sa bilo kakvom svrhom na kraju puta daleko je odvažniji od onoga koji samo hoda. Postoji izvesna aura sigurnosti oko njega, i što je odlučniji, to je bliže. Takvim ljudima se i sam Univerzum sklanja s puta.

 

Njemu nije imao ko da se sklanja jer, ruku na srce, većina mladih otišla je u gradove, a starci su obrađivali polja i bašte. Nikoga nije bilo briga za njega i pakete koje je nosio.

 

„To brdo prepoznaćeš po osušenoj trešnji na vrhu“, pisalo je u testamentu, i zaista ga je prepoznao na par kilometara od sela. Da nije odrastao u gradu, da je proučavao lokalne legende, ili uopšte da je razmišljao, zapitao bi se ponešto o osušenoj trešnji. Ovako, sretno je zaokupio misli o tome kako će svirati pod vedrim nebom. A vreme je, kao poručeno, bilo savršeno.

 

Svirao je, s opuštenom lakoćom, ne misleći o notama, koje i tako nije znao jer je svirao iz srca, i ne misleći ni na šta posebno. Svirao je, ne sećajući se kad je zatvorio oči i preselio se u svet gde je zvuk stvarao boje. Svirao je, bez svesti o sebi.

 

Ko zna dok koliko dugo bi ga zanos držao, da ga nije prenula hladnoća.

 

„Kako divno svira“, neko je rekao, trudeći se da bude tih. Bezuspešno, jer je čarolija razbijena i on je otvorio oči, da bi se našao okružen ljudima.

 

„Izvinite“, rekao je, ponukan lepim ponašanjem. Prenut iz transa, jedino je osećao radoznalost prema svojim nenadanim slušaocima, a potom i iznenađenje kad je zapazio da su obučeni kao nekada samuraji, u punim oklopima. „Ali ja vama smetam, odmah ću otići!“

 

„Ne, ne!“, većina je požurila da ga odvrati od namere da ustane. „Molimo, sviraj još. Tako lepe zvuke odavno nismo čuli.“

 

„Ali ja zapravo ne znam… tek što sam dobio… previše ste ljubazni“, uspeo je da izmuca. „Molim vas, otići ću i ostaviti vas vašem poslu.“

 

„Molim te, prvo obećaj da ćeš nam svirati“, jedan samuraj je rekao. „Ovde se okupljamo svake godine, i jedino nam je muzika falila. Biće nam čast da te slušamo.“

 

„Ako tako želite, sviraću vam. Ali nije ništa posebno.“

 

„Ne mari.“ Govornik se ozario i prigušena klicanja začuše se tu i tamo.

 

Zbunila ga je svečana tišina u kojoj su posedali, deleći piće i zaneseno slušajući dok je on neobavezno lupao bachijem o strune. Podelili su sake sa njim, što ga je ohrabrilo da izrecituje pesmu o odvažnom daimjou koji je malobrojnu vojsku poveo u napad. Ničeg od toga nije trebalo da se seća, nakon toliko godina, ali pesma kao da je imala svoj život.

 

Samuraji su klicali, još je sakea kružilo, dok je nebo tamnilo i temperatura se spuštala. Strah i tajanstvena privlačnost koju je iznenada osetio spram čitave neobičnosti situacije i ljudi koji su ga okruživali nije mu dala da ode. Pogled mu se spustio na urnu naslonjenu na koren trešnje, jedva vidljivu u senkama noći, te je pokušao da objasni razlog dolaska na brdo. Saslušali su ga jezivo pažljivo, bez treptaja.

 

„Sviraj, a mi ćemo se pobrinuti za časnu starinu“, obećao je govornik.

 

I svirao je, nemoćan da ne posluša, nemoćan da odvoji prste od bachija. Osećao je da im duguje, a šta – nije znao, pa je umesto toga pretakao dušu u muziku, izvrtao je i tragao za savršenstvom, samo za njih.

 

Broj lica oko njega neprimetno se umnožio. Krivila su se, strašila očima bez zenica. Uveravao je sebe da je to od alkohola, da su rane i krv deo uvrnutog kospleja, da samo rekreiraju neku davnu bitku. Hladnoća mu se uvlačila u kosti, terala ga da drhti. Muzikom je terao njihove krike nazad u bezdan mraka. Kada je bachi pukao, razuzdano su se smejali, vrteći se oko njega kao na ringišpilu.

 

„Ne, molim vas“, pokušao je da kaže. Niko ga nije slušao.

 

Prsti mu sami nađoše strune. Zvuk nije bio isti, niti je to bilo važno. Samo je muzika bila važna. Nije mogao da prestane. Vrištao je u sebi i vapio za pomoć, odavno prepušten primitivnom strahu pred očima tame i onoga što živi u njoj.

 

Odjednom se setio pesme koju je deda sam sastavio, o nesretnom muzičaru čija duša luta dok ne ispuni obećanje. Duša prepuna straha i prezira prema sebi. Ta pesma nikad nije bila završena, ali on ju je sad pevao, davao joj kraj, život, svetlost u tami noći, pomalo iskrivljenu zbog drugačijeg zvuka instrumenta. Pričao im je kako je muzičar obećao da će svirati samurajima pred bitku, i kako su ga čekali a on nije dolazio, uplašen od smrti. Kako je sam sebe prokleo da nema mira dok ne ispuni obećanje, time svezavši i svoju i njihove duše za ovaj svet.

 

Žice su kidale meku kožu jagodica, krv je tekla niz drvo poput suza pokajanja. S užasom je gledao u bele kosti prstiju, ali nije mogao ništa da uradi osim da završi pesmu. O duhu muzičara koji je dao sve od sebe da se vrati na mesto bitke, izvini se i konačno održi reč. I na kraju uspeva.

 

Vrtlog krvožednih duhova, gladnih spokoja, smirio se u tišini. Uši su mu zujale od odjeka jecaja. Tišina skoro da je bolela.

 

Razumevanje mu je bežalo iz praznog uma kad je spustio pogled na ono što je ostalo od njegovih prstiju. Više se nisu pomerali, iako mu neka sila još uvek nije dala da ih odvoji od biwe.

 

Govornik zakorači, zamućenih očiju koje su gledale kroz njega. Nagnuo se, otvorio usta u osmeh iz kog je ispao potok crne krvi.

 

„Da li se još uvek bojiš smrti?“, pitao je gotovo nežno.

 

Vrisak se razlio kroz noć.

 

Sutradan, čovek iz krematorijuma došao je do kuće ispred koje je bila parkirana crna tojota, u želji da vidi mladog čoveka kome je dao pogrešnu urnu. Bio je to neoprostivi propust sa njegove strane, kao da mu je neko senkama pokrio oči. Svim silama se nadao da mladić, umesto pepela svog dede, nije prosuo pepeo svog prvog pretka, slavnog muzičara i jedinog preživelog iz bitke kod trešnje što se nekad davno odigrala nadomak sela.

 

Do večeri su seljani našli mladog svirača na brdu, položenog kao da spava. Lice mu je krasio sretan osmeh. Izranjavanim rukama je stezao instrument, a na grudima mu je ležao beli leptir raširenih krila. Urna pored bila je prazna.

 


Autorica: Petra Rapaić

 

POJMOVNIK:

Kamidana – porodični oltar

Biwa – muzički, instrument, liči na gusle

Bachi – drvena pločica kojom se sviralo na biwi

Sawari – karakteristični zvuk koji proizvodi biwa

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s